Nemir Neimara

Hodah jednom vlažnom ulicom, uvek u senci i večito u izgradnji.
Iz jednog dvorišta banu jedan naočiti. Mmm!!!
Nosio je sivu, pripijenu majicu. Sivu od cementa. Cement po licu. Znoj.
Iskoračivši na ulicu i pogledavši u mom pravcu stade kao ukopan.
Naivno pomislih da neki auto ide iza mene, pa se okrenuh. Ništa. Pusta ulica.
Ponovo se okrenuh u pravcu hoda, i već sam prolazila pored njega, kad on podiže ruku, savijenu u laktu, da rukavom od majice obriše krupnu kap znoja s vrha nosa, ne skidajući pogleda s mene. Iste takve graške znoja skliznuše niz moja leđa pod njegovim pogledom.